O, da sam znao da je tako

Još na početku svom ranije: Da stih krvlju guši lako, Navre na grlo i – ubije. Ja bih se šala tih odreko – S tom pozadinom – istog maha. Početak beše još daleko, A radoznalost puna straha. Ali ta starost, poput Rima, U zamenu za laž vodviljsku, Neće od glumca tekst što ima, No pogibiju punu, zbiljsku. Kad osećanje pesmu daje Ono na scenu roba šalje. I sva umetnost tu sad staje. I tle, sudbina – dišu dalje. Zemaljski prostor