Mećava

U kraju pustom, gde noga začudo Kročila nije, do noga vračare I mećave samo, u predelu ludom, Gde kao mrtvi snegovi sanjare, – Čekaj, u kraju gde još noga nije Kročila nikad, već mećave samo I vračare noga, pod prozorom bije Ko zvekir zveka zabludelog ama. Ni prst pred okom, a taj kraj je mali Možda u gradu, na Zamoskvorečju, Zamostju i slično. (A gost zalutali U ponoć od mene ustuče bez reči.) Počuj, u kraju gde se ne zaputi Niko, gde žive dušegupci besni, Jasikov list je tvoj bezglasni vesnik, Od platna belji, avetinjske puti. Motam se, lupam, sva vrata obijam, U krug se vrtim, nasumce potečem. – Nije taj grad, i ta ponoć nije, Ti si zalutao, njezin skorotečo! Al ti si meni šapnuo, ne kriješ: Po svom kraju dvonožac ne luta… I ja sam neki… I ja skrenuh s puta… – Nije taj grad, i ta ponoć nije. Noć ko Vartolomejska, na vratima krstovi, Naređenja izdaje urotnica-mećava: Zašuškavaj prozore! Zalepljeni ramovi, Kao jelka božićna tu detinjstvo stasava. Bruji bulevara beslovesnih zavera. Oni su se zakleli da istrebe čovečanstvo. Na zborište, grade! Izvan grada poteraj! I dimi se mećava, kao baklja nad poganstvom. Na ruke se nezvano slaže snežno paperje Strašno je u bezljuđu vejavice razuzdane. Pahuljice plamsaju, kao ručni fenjeri. Prolazniče, ti si znan! I grane su prepoznane. Otvor u ledu, i priviđa se u muzici Mećave: – Tu si! – na kuću pruža se prst. Sekire i krici: – Vi ste znani, uznici Utočišta! – i na vrata kredom – krst unakrst. Utaborili se, uzneti i propeti Svi prizemni stvorovi, a mećava opada. Praocima unuci za praznik će prispeti. Noć je Vartolomejska. Izvan grada, van grada! Prevod: Milorad Živančević