Bal obešenih

Kraj Crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladini, Mršavi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini. Gospodar Velzevul za kravatu vuče Crne te pajace što se nebu keze, I dok ih po čelu starom čizmom tuče, Uz pesmu božićnu s njima igru veze. A pajaci na to spliću ruke tanke: Iz orgulja Crnih, iz tih šupljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke, Od tih se sudara ružna ljubav budi. Ura, o igrači lišeni stomaka! Skokovi su laki, dugo polje ovo! Hop! je li to bitka ili igra laka! Vrag je violinu loše naštimovao! O tvrdih li peta kada se bos ide! Kad košulje kože sa tijela otpire! Ničeg što im smeta i čega se stide. Snijeg im na lobanje stavio šešire. Pod gavranom – kapom za naprsle glave – S mršave se čupe parče mesa žuti: Kao da su oni usred bitke prave S kartonskim oklopom vitezovi kruti. Na balu skeleta zviždi bura ljuta! Ura! – ko orgulje gubilište viče. Iz plavkastih šuma vučji odjek luta, Crven se pakao horizontom miče… Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove Što slomljenim prstom podmuklo prebiru Brojanice kičme, svoje pršljenove: Pokojnici, niste sad u manastiru! Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa Velik ludi kostur u plam neba skače, Zanijet, kao konj se propinje i stresa I, jer mu je uže šiju steglo jače, Grči pest na kuku što krcka od stiska, Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska, U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura. Kraj Crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladini, Mršavi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini.