Mag

Strpljiv je mag, što šare zvezda i tajnu broja primio je. Ti gledaš, pada mračni bezdan na žarke, teške oči tvoje. Godine lete… I kao sante planete prazni vali gone. Vremena, prostori… Tvoj san te diže nad pustoš vasione. Vazduh je prašnjav. Nigde kapi. No, pored tvojih, plamte oči odane sove… Pogled zjapi u rasuti dijamant noći. Sećas se, privukla te zvezda, i ti, kroz haos, kroz dubine, saže se, dok je stenjo bezdan, ti stajaše u velu tmine. Za životnim si pragom svetu zborio glasno tajnu kobi. I boru, tugom zlom prožetu, strog izraz tvojih usta dobi. Lebdi, o ti što kroz sva doba mračni svet gledaš, taj ples večni, i nek te kao plašt iz groba odene svetski haos mlečni. Tvoj put je staza luciferska, ne put ka mirnom nekom kraju. O, priviđenje bledo, nestaj u mahnitome kovitlaju! Ti znaš da udes što se kroji, i svet i vreme u svom letu, prazni su ples iz snova tvojih, no ti si — sam — u tome svetu. I ništa baš da zagreje te u snu tvom što od tebe sinu… Dok jure vreme i planete kroz tvoju nesrećnu dubinu.