Druga godišnjica

Ne, ja ih plačući ne istočih, Same su se unutra smrzle slano. I sve posećuje moje oči Bez njih – odavno, bez njih stalno. Bez njih me uvreda mori i guši, I bol rastanka bez njih boli. U krv je prošla – trezni i suši Razorna vatra njine soli. Al’ čini mi se: četrdeset četvrte I prvog juna, i istog trena, Kao sa svile poluistrte Niče patnička tvoja sena. Još je na svemu bio pečat Nevolja strašnih, ratnog trusa, – I ja ugledah svoj grad večan Kroz dugu svojih poslednjih suza.