Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak Kad san utiša duše žive, I s neba padne sjajni zrak Na neme grobne ploče sive. O, ako zbilja u taj čas Opusti redom grob za grobom, Ja čekam tad na susret s tobom, Ja čekam tad tvoj Lik, tvoj glas. O, dođi mi, kroz noć, kroz san, Onakva kao zadnjeg časa; Ko led i sva ko zimski dan; Od bola bleda i bez glasa… O, dođi mi što pre, što pre Ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna. Ko strašna sen, ko zvezda sjajna, Svejedno je: što pre, što pre! Ne zovem tebe ja zbog tog Da korim ljude čija zloba Učini kraj života tvog, Ni da pročitam tajne groba, I ne zbog tog što sumnji roj U duši nosim: da prebolim, Ne mogu ja; i sad te volim, I još sam ja ko nekad tvoj. (1830) Aleksandar Sergejevič Puškin