Bajka o zlatnom petliću

Čak daleko preko mora, negde iza sedam Gora, bio slavni Dadon car. U mladosti napast prava, sve susede hvata strava, al’ kad posta, slab i star i on poče da tad shvata e je dosta bilo rata. U spokojetvu traži sreće, al’ susedi sad mir neće, svaki s vojskom u boj kreće. Da granice car odbrani silnu vojsku skuplja, hrani, iz krajeva svih sabira, ali opet nema, mira. Vojvode se hrabro bore, al’ sa vojnom sve je Gore. Dok sa juga carstvo brane s istočne im prodru strane, a kad sever zaštićuju s mora na njih navaljuju. Car nit spava, niti jede, brižan čupa kose sede, Sav očajan prsi bije, jer to više život nije! U nevolji Dadon traži da mu znalac zvezdočatac proroštvima jade blaži, i gle, mudrac, veštac pravi, Dadonu se odmah javi i pred presto carski stade zlatnog petla caru dade, pa govori mudrac smerni: „Nek ti bude stražar verni! Mir kad ti je na granici mirovaće na grančici, ali kad na nekom kraju tuđe čete dignu graju, neprijatelj grad opseda, il te slična snađe beda, tad će zlatnom petlu smesta, da se digne u vis kresta, zapevaće pesmu svoju – s kljunom prema ljutom boju.“ Car mudracu zahvaljuje, kesom zlata podaruje, za uslugu blagodari, paj mu veli: „Čuj me, stari, ja ću prvu želju tvoju ispuniti pre no svoju.“ A petao sa grančice čuva, pazi sve granice i opasnost smotri l’ samo on okreće glavu tamo, kostreši se, krilom bije, krestu napne, repom vije i po dvoru diže viku, razleže se kukuriku. To susedi kad su čuli ratova se okanuli, jer car Dadon istog dana I već drugo leto tu je, zlatni petlić još miruje, al’ odjednom usred sna, cara budi svita sva. Sam vojvoda veli caru: „Probudi se, gospodaru, da, znaš, jer si carstvu glava, nevolja, nas snađe prava!“ Dadon zevnu, pa im zbori: „Šta, je? Dvorac da, ne Gori?“ Vojvoda, mu odgovara: „Ne, to peto smutnju stvara, kukurekn’o iznenada, pa u strahu grad je sada!“ Još bunovan car prilazi ka prozoru i opazi kako petlić krilom bije ka istoku glavom vije. Car povika: „U boj! Brže!“ Na konje se vojska vrže i na istok odmah krete, a carević vodi čete. Zlatni petlić zaćutao, a car opet zadremao. Prođe tako osam dana. Ni glaska iz ratnog stanja o ishodu bitke ljute. Svi u dvoru brižno ćute, dok ti petlić kukuriknu, a car novu vojsku viknu i s njom šalje mlađeg sina, do istočnih, do planina, Petao se utišao, a car vesti počekao: opet prođe osam dana, ni glaska iz ratnog stana. Opet petlić kukuriknu, a car treću vojsku viknu, ka istoku sad sam krete i povede svoje čete. Ide vojska dan i noć carskoj braći u pomoć, ali svuda pustoš sama, po Gorama, dolinama. Ne nađe ih car Dadon. Tom se mnogo čudi on. Već i osmi dan prolazi, na vrh Gore car dolazi i gle, sred najviših Gora, blesnu svila od šatora. Oko njega mukla tuga, leže mrtvi drug do druga, cela, vojska, ko da sniva, leš do leša sve pokriva. Car šatoru pohitao, užas pred njim ugledao: bez oklopa, šlemova, od sopstvenih mačeva, u potoku krvi sveže carevića oba leže. Odbludeli konji njini ržu tužno po planini a za njima, svud po travi otego se trag krvavi. Car zaplaka: „Deco moja, ne padoste usred boja, nego čini neke tajne sklopiše vam oči sjajne! Pre no što vas otac nađe bolje da smrt njega snađe!“ Svi sa carem Gorko plaču i opšti se vapaj začu, drhti zemlja do ponora, i vrhovi cepte Gora. Utom šator širi krila, pojavi se šindivila, krasna, lepa, devica šamahanska carica. Kao zora sinula, ka caru se vinula, Car umuče u nemoći ko pred suncem ptica noći, · lepotica kad se javi decu svoju zaboravi. A ona se nasmešila, i caru se poklonila, za ruku ga uzela, u šator ga uvela, za sto njega smestila, mnogim jelom gostila. Kad umoran car zadrema, postelju mu meku sprema, i car sedam dana, celi’ slast života, sa njom deli u šatoru ko gost njen, zamađijan, zaluđen. Naposletku, osmog dana krenu car iz Gorskog stana, i sa mladom caricom uputi se dvorcu svom. Al’ dok ves’o car putuje pred njim šapat priče snuje i kod vrata carskog grada, svet se skuplja iznenada, svečan doček čini njima, potrkuje za kolima, kliče caru, mladici šamahanskoj carici, a car tronut od tog slavlja, podanike sve pozdravlja. I odjednom, časka tog, on mudraca spazi svog u gomili uskipeloj u starinskoj kapi beloj. S njim razgovor car započe: „Zdravo, care!“ — „Zdravo, oče! Kaži kakav hoćeš dar“ — veso njemu veli car. A mudrac mu odgovara: „Nisam željan zlata, para, ali si mi obrekao kad sam petla tebi dao da ćeš prvu želju moju ispuniti pre no svoju. Daj mi, dakle, mladicu, šamahansku caricu. Naljuti se na to car: „Gle, kakav bi hteo dar! Da, bunike nisi jeo, il’ si možda, poludeo, il’ da nisi s kruške paog Doista sam reč ti dao, al’ sve ima, granica! Šta će tebi mladica? Zahtevi su čudni tvoji, išti starcu što pristoji: hoćeš blaga, čin boljarski, il’ hata iz štala, carski’, pola, carstva, daću tebi, odbio ti ništa ne bi!“ Opet mudrac odgovara: „Hoću samo mladicu, šamahansku caricu!“ To razgnevi silno cara: „Baš ti ništa ne dam sad, kad si takav posto gad! — pa povika da mu miču sa, očiju drskog čiču. Al’ se ne da mudrac stari. Još više se car razjari, iz očiju bes mu blesnu, o glavu mu žezlo tresnu, na zemlju je mudrac pao, odmah dušu bogu dao. Dvor i cela prestonica, slediše se svi od straha, al’ carica lepotica, kikoće se: Ki-ki-ha-ha!! Car uzbuđen beše silno, al’ se smeši njoj umilno kao da je ženik mlad, pa ulazi s njom u grad. No šta je to? Šum se čuje, petlić krilom uzmahuje, pred očima, carice poleteo s grančice, na cara se okomio, na teme mu skočio, pa je kljunom škljocnuo, u teme ga bocnuo. Jeknu car od ljutog bola, zaljulja se, pade s kola, Jauknuo, uzdahnuo, bogu grešnu dušu dao. Od carice istog časa, ko da nikad ne bi glasa, smesta nesta. I sve presta, završi se priča kratka. Laž je, ko i svaka gatka, al’ će u njoj dete svako da pouku nađe lako. Aleksandar Sergejevič Puškin