Neznanka

Kad je veče, nad restoranima Vreo je vazduh gluh i plah. I povicima, tim pijanim, Vlada proletnji, truli dah. Daleko, gde je prah uličarski, Nad dosadama vila svih — Jedva se zlati perec pekarski I čuje dece plač taj tih. I svako veče, u osamama, Zabacujući cilinder — Po jendecima šeće s damama Već isprobani kavaljer. Škripe jezerom tu onoliko Rašlji i bruji ženski cik. Disk se u nebu na sve naviko I besmisleno krivi Lik. Jedinog druga — u noć pijanstva — Iz moje čaše odraz sja. I vlagom trpkom, punom tajanstva, Ošamućen je ko i ja. Tu sluge pokraj bližih stolića Sanjivo trče pored nas. I pijanice, s okom kunića, Viču: „In vino veritas!“ I svako veče u čas naznačen (Ili to samo sanjam sve?): Stas devičanski, svilom uhvaćen, Po maglovitom oknu gre. Lako, prošavši međ opijenim, Bez saputnika bilo kog — Sa mirisima nekim maglenim Kraj prozora bi sela svog. I veju drevnim praznoverjima — I gipka svila u nje sva I taj njen šešir s Crnim perjima, S prstenjem uska ruka ta. I okovan tom čudnom blizinom Gledam za Crnim velom tu. I ko da vidim: s divnom daljinom I začaranu obalu. Gluhe su tajne mi poverene, Nečije sunce — dato, gle. I kutke duše unezverene Potapa trpko vino sve. Nojeva perja što se Savila — Ljuljaju se u mozgu mom. I oči bez dna, pune plavila, Cvetaju onom obalom. Duša za blago ima skrovište, A ključ taj imam tek ja sâm. Ti imaš pravo, o, čudovište: Istina je u vinu, znam! Prevod: Stevan Raičković