Devojka iz spoleta

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće. Pogled – ko sablja kad blještavo krene. Ne žalim, devojko, sastanka sreće – Pusti, ko žreca, na lomaču mene! Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne. Zar da te povredim nežnošću grubom? Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže Dok bereš cvetove – i pijem ljubav! Mimo, sve mimo, maestralko, idi, Suncem umivena – Marijo! Dozvoli Oku – da anđela nad tobom vidi, Srcu – od bola da najslađeg boli! U lokne Crne ti uplićeš redom Skupi dijamant od stihova tajnih. Bacam u zaljubljeno srce žedno U izvor tavni tih očiju sjajnih.