Čekô sam dugo, dođe kasno…

U čekanju mi živnu duh. Mračilo se: bez suza, jasno Naprezao sam vid i sluh. A kada prvi buknu plamen I diže reč u neba svod: Razbi se led, poslednji kamen — Hrupi, zanese srca hod. Iz bele bure, snežne huke, Ko čarobnica banu ti. I crkava — uz večne zvuke — Kubeta drevni sjaj se sli. Aleksandar Aleksandrovič Blok (1880-1921) (Prevod: Stevan Raičković)