Jesen
Autor: Aleksa Šantić
Ja te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.
Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.
Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese…
Pobegoše ptice… Bašta osta sama…
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.
Primetili ste grešku u tekstu?