Detaljna biografija: Izet Kiko Sarajlić

Izet Sarajlić, poznat pod nadimkom Kiko (1930–2002), bez ikakve sumnje je jedan od najpopularnijih, najprevođenijih i najčitanijih pesnika Bosne i Hercegovine, kao i celog prostora nekadašnje Jugoslavije. Rođen u Doboju, proveo je detinjstvo seleći se s porodicom (Trebinje, Dubrovnik), da bi 1945. godine stigao u Sarajevo, grad sa kojim će se sudbinski i neraskidivo povezati do kraja života. Ime Kiko, pod kojim je bio poznat i među prijateljima i među čitaocima, postalo je sinonim za urbanog, plemenitog i emotivnog pesnika, večitog zaljubljenika i pacifistu. Porodična tragedija, kada su mu tokom Drugog svetskog rata ustaše streljale starijeg brata Ešu (kome je posvetio predivnu "Ešovu pesmu"), zauvek je ostavila ožiljak na njegovom biću, preusmerivši ga ka snažnom antifašizmu.

Njegova poezija je esencijalno intimna, elegična, pisana sa neverovatnom merom topline i razumevanja ljudske patnje i ljubavi. Sarajlić nije mario za stilske eksperimente, akademsku hermetičnost ili avangardne lomove u poeziji; on je govorio jezikom srca i svakodnevnog, običnog čoveka, a opet izuzetno poetično i sugestivno. Njegova najpoznatija pesma "Rođeni 23, streljani 42" potresna je antiratna elegija, ispisana kao spomenik njegovoj i bratovoj generaciji koja je mladost ostavila pred streljačkim strojem. Ljubav, s druge strane, bila je njegov vrhovni princip; bio je prepoznatljiv po svojim čuvenim stihovima "Tražim ulicu za svoje ime", iskazujući potrebu da poezijom stvori večito mesto za svoje ljubavi, pre svega prema svojoj voljenoj supruzi Idi, koja je bila česta muza njegovih romantičnih pesama.

Tokom opsade Sarajeva (1992–1996), Izet Sarajlić nije želeo da napusti svoj grad, odlučivši da deli njegovu tragičnu sudbinu. Te godine patnje i gladi, u kojima je na svirep način uništavan grad koji je najviše voleo, opisao je u "Sarajevskoj ratnoj zbirci", jednoj od najlepših i najtužnijih poetskih hronika tog vremena. Njegova pesma o posečenim sarajevskim stablima ostala je simbol stradanja urbane kulture. Ipak, on ni u tim najcrnjim trenucima nije odustao od vere u čovečnost, lepotu i mir, odbijajući da svoju poeziju pretvori u oružje mržnje prema bilo kom narodu.

Sarajlić je uživao ogromno poštovanje u međunarodnim krugovima, i bio je izuzetan prijatelj sa velikanima svetske književnosti, poput Jevgenija Jevtušenka, Bulata Okudžave, Česlava Miloša i Šarla Aznavura. Preveden je na desetine jezika i dobitnik mnogobrojnih inostranih priznanja. Zanimljivo je da je Kiko u Sarajevu dočekivan ne kao klasičan literat zatvoren u svoju sobu, već kao šetač, sagovornik na ulici, istinska ikona grada. Umro je 2002. godine u rodnom Sarajevu, kojem je posvetio svoje najlepše stihove, ostavši zauvek upamćen kao pesnik ljubavi, bratstva i bezrezervne humanosti.