Detaljna biografija: Horhe Luis Borhes

Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borges), rođen 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, a preminuo 14. juna 1986. godine u Ženevi, jedan je od najvažnijih i najuticajnijih svetskih pisaca 20. veka. Iako je pisao eseje, pesme i književnu kritiku, svetsku slavu stekao je svojim kratkim pričama. Borhes se smatra ključnom figurom za razvoj magičnog realizma u hispanoameričkoj književnosti i prethodnikom postmodernizma, čije su vizije lavirinata, beskraja i metafizičkih paradoksa zauvek promenile svetsku literaturu. Odrastao je u bilingvalnoj porodici (govorio je i engleski i španski) u okruženju ogromne očeve biblioteke, što je imalo presudan uticaj na njegovo obrazovanje; često je govorio da je njegov raj uvek zamišljao kao biblioteku. U mladosti je živeo u Švajcarskoj, gde je završio školovanje i gde se upoznao sa delima Šopenhauera, Kanta i ekspresionizmom. Nakon povratka u Argentinu 1921. godine, aktivno se uključio u avangardne književne krugove. Borhesov književni stil je duboko intelektualan, eruditski i jedinstveno sveden. U svojim čuvenim zbirkama priča, kao što su "Maštarije" (Ficciones, 1944) i "Alef" (El Aleph, 1949), on stvara fascinantne i zagonetne svetove u kojima se brišu granice između stvarnosti, sna i fikcije. Njegova dela obiluju ponavljajućim motivima: lavirintima, ogledalima, bibliotekama koje sadrže sve moguće knjige, tigrovima, noževima, šahom i beskonačnošću. On se poigrava sa filozofskim i teološkim konceptima, vremenom i identitetom. U njegovim pričama, često koncipiranim kao apokrifni eseji, detektivske misterije ili prikazi nepostojećih knjiga, čitaoci se suočavaju sa paradoksima ljudskog saznanja. Tokom 1950-ih godina, Borhes je postepeno i potpuno izgubio vid, što je bila nasledna bolest od koje je patio i njegov otac. Slepilo, iako tragedija, donelo mu je neku vrstu pesničkog mita, pretvorivši ga u slepog bibliotekara (postao je direktor Nacionalne biblioteke Argentine 1955. godine). Od tada se sve više oslanjao na diktiranje svojih dela, što je njegovom kasnijem stilu donelo ritmičnost i klasičniju formu, posebno u poeziji, gde je pisao u vezanom stihu i o istoriji, precima i sudbini. Zanimljivost o Borhesu leži u njegovom ogromnom uticaju ne samo na pisce (kao što su Umberto Eko i Mišel Fuko), već i na savremenu kulturu, uključujući i koncepciju hiperteksta i interneta, koje su njegove priče o "Babilonskoj biblioteci" na neverovatan način anticipirale. Umro je i sahranjen u Ženevi, gradu svog sazrevanja, ostavši do kraja pisac za koga je literatura bila najviša stvarnost.