Detaljna biografija: Ana Ahmatova
Ana Andrejevna Ahmatova (rođena Gorenko, 1889-1966) jedna je od najvećih ruskih pesnikinja, ključna figura akmeizma i svedok najtragičnijih događaja u istoriji Rusije dvadesetog veka. Rođena u blizini Odese, Ahmatova je veći deo života provela u Sankt Peterburgu (Lenjingradu), gradu čija je maglovita i melanholična atmosfera duboko isprepletena sa njenim stvaralaštvom. Zbog očevog protivljenja da piše pesme pod porodičnim imenom, uzela je pseudonim Ahmatova, po svojoj tatarskoj prababi. Njena rana poezija, sabrana u zbirkama "Veče" i "Brojanice", donela joj je ogromnu slavu. Za razliku od apstraktnog i mističnog simbolizma koji je prethodio, akmeistički stil Ahmatove bio je precizan, jasan, usmeren na konkretne detalje i opipljive emocije. Njeni rani stihovi, pretežno o ljubavnoj patnji, ženskoj psihologiji i intimnim trenucima, bili su karakterisani izuzetnom ekonomičnošću jezika i snažnom psihološkom napetošću. Međutim, Oktobarska revolucija i dolazak sovjetskog režima radikalno su promenili njen život. Ahmatova je odbila da napusti Rusiju, ali se suočila sa decenijama progona, cenzure i ličnih tragedija. Njen prvi suprug, pesnik Nikolaj Gumiljov, streljan je 1921. godine pod lažnom optužbom za antisovjetsku zaveru, a njen sin, istoričar Lav Gumiljov, proveo je godine u logorima Gulaga. Njena najznačajnija poema, "Rekvijem", nastajala je tajno tokom godina Velikog terora i predstavlja potresan spomenik stradanju majki i žena koje su čekale u redovima ispred zatvora. Da bi sačuvala ovo delo u vreme kada je papir bio dokaz, Ahmatova je pesmu učila napamet zajedno sa nekoliko najbližih prijatelja. Ahmatova je više puta bila isključivana iz Udruženja književnika i proglašavana "polumonašinjom-polubludnicom", posebno nakon brutalnog napada ideologa Andreja Ždanova 1946. godine, koji je na snazi bio godinama, ostavivši je bez sredstava za život i mogućnosti objavljivanja. Zanimljivo je da, uprkos tome, njen autoritet i moralni integritet u narodu nikada nisu opali. Ona je nastavila da prevodi i proučava Puškina. U svojim poznim godinama napisala je kompleksno "Poemu bez heroja", višeslojno delo o sećanju, vremenu i krivici. Ahmatova je doživela međunarodno priznanje tek u poslednjim godinama života, kada joj je dozvoljeno putovanje u Italiju i Englesku, gde je primila počasni doktorat na Univerzitetu u Oksfordu. Njena poezija, koja spaja klasičnu strogost i duboku emocionalnost, ostaje jedan od najvažnijih glasova ruske savesti i neustrašivosti pred licem totalitarnog zla.